Na­rod­ni gu­slar i srp­ski pa­tri­o­ta Pe­tar Pe­run Pe­ru­no­vić iz Pje­ši­va­ca na­do­mak Da­ni­lov­gra­da osta­vio je du­bok trag u na­rod­noj po­e­zi­ji, a ni­je ostao ne­za­bi­lje­žen ni nje­gov pod­vig za od­bra­nu Srp­stva to­kom ra­to­va sa po­čet­ka pro­šlo­ga vi­je­ka. I ka­ko to uvi­jek bi­va sa ve­li­kim lič­no­sti­ma, one se naj­ma­nje ci­je­ne u svo­joj sre­di­ni, pa po­ne­kad i za­bo­ra­ve. A da ta­ko ne bu­de sa Pe­trom Pe­ru­no­vi­ćem ne­dav­no su se po­tru­di­li pred­stav­ni­ci Ma­ti­ce srp­ske iz Da­ni­lov­gra­da, ko­ji su ora­ni­zo­va­li ve­če po­sve­će­no ži­vo­tu i ep­skom ta­len­tu zna­me­ni­tog gu­sla­ra. O nje­mu je go­vri­la prof. Mi­li­ca Pe­ri­šić, unu­ka Pe­tra Pe­ru­no­vi­ća, kao i Mi­lan Sto­jo­vić, pu­bli­ci­sta, Bo­žo Đu­ra­no­vić, ep­ski pje­snik, i na­rod­ni gu­sla­ri Ra­de Ra­do­vić i Mi­šo Po­po­vić.
Pe­tar Pe­ru­no­vić je ro­đen 1880. go­di­ne u Pje­šiv­ci­ma, a pr­vi jav­ni na­stup kao gu­slar imao je 1908. po­red spo­me­ni­ka kne­zu Mi­ha­i­lu u Be­o­gra­du u znak pro­te­sta pro­tiv anek­si­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Već ta­da Pe­run je imao ja­sne pa­tri­ot­ske osje­ća­je, ču­vao ih i raz­vi­jao to­kom Bal­kan­skih i Pr­vog svjet­skog ra­ta.
– Kao do­bro­vo­ljac Pe­run je uče­stvo­vao u Bal­kan­skim ra­to­vi­ma i u Pr­vom svjet­skom ra­tu. Na po­čet­ku Pr­vog svjet­skog ra­ta ra­njen je u bor­bi na Gu­če­vu, a par­čad šrap­ne­la raz­ni­je­la su vrh nje­go­vih gu­sa­la. Od njih se ni­je odva­jao do kra­ja ži­vo­ta i osta­lo je za­pi­sa­no ko­li­ko je ci­je­nio taj in­stru­ment. Va­lja pod­sje­ti­ti da je Pe­run od sr­bi­jan­ske vla­de bio po­slat u Ame­ri­ku, ka­ko bi hra­brio Sr­be sa te stra­ne svi­je­ta da po­mog­nu bra­ći u otadž­bi­ni. Nje­go­vim tru­dom pre­ko 10.000 do­bro­vo­lja­ca, od­no­sno Sr­ba, iz Ame­ri­ke do­šlo je na So­lun­ski front i uče­stvo­va­lo u nje­go­vom pro­bo­ju, što je na kra­ju i od­re­di­lo sud­bi­nu to­ga ra­ta. Ame­rič­ka štam­pa je pi­sa­la o nje­go­vom ra­du u Ame­ri­ci, a čak su se i hr­vat­ski no­vi­na­ri di­vi­li nje­go­vom na­ci­o­nal­nom za­no­su ko­ji je uz gu­sle znao da pre­ne­se dru­gi­ma – ka­že Mi­lan Sto­jo­vić.
No­vin­ski stup­ci i stra­ni­ce knji­ga ču­va­ju i su­sret Pe­ru­nov sa Ni­ko­lom Te­slom, ve­li­ka­nom svjet­ske i srp­ske na­u­ke. Pe­run je još od­ra­ni­je znao ko je Te­sla i ni­je krio da bi že­lio da se sret­ne sa njim. U knji­zi „Ko su Slo­ve­ni” Pa­ja Ra­do­sa­vlje­vić, pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Nju­jor­ku, pr­vi srp­ski dok­tor pe­da­go­gi­je, po­mi­nje gu­sla­ra Pe­ru­no­vi­ća. Ta knji­ga do­spje­la je i u ru­ke Te­sli, pa je tra­žio od Ra­do­sa­vlje­vi­ća da ga upo­zna sa gu­sla­rom. Do sa­stan­ka je do­šlo 1916. go­di­ne. O to­me je pi­sao Mir­ko Do­bri­ča­nin, ko­je je na­pi­sao knji­gu o Pe­ru­nu.
– Me­ni je dra­go što vas vi­dim. Vi ste voj­nik i gu­slar. Ja vo­lim gu­sle i na­rod­nu pje­smu. Imam ći­ri­li­com štam­pa­ne sve na­rod­ne Vu­ko­ve pje­sme i če­sto pro­či­tam po ko­ju, ko­li­ko da se osvje­žim na­rod­nim du­hom i ne za­bo­ra­vim srp­ski je­zik. Gu­sle su mi osta­le u dra­goj uspo­me­ni još dok sam bio di­je­te u Li­ci... – za­pi­sao je Do­bri­ča­nin Ni­ko­li­ne ri­je­či Pe­ru­nu. Po­tom je Pe­run uzeo gu­sle i za­pje­vao Te­sli pje­smu „Sta­ri Vu­ja­din”.
I Pe­run je bio uz­bu­đen zbog su­sre­ta sa srp­skim ge­ni­jem. Do­bri­ča­nin je za­pi­sao i nje­go­ve ri­je­či na­kon tog su­sre­ta.
– Pri­mi­je­tio sam da sam na Te­slu uči­nio do­bar uti­sak. U sre­di­ni pje­sme Te­sla se ma­lo za­ne­se, a niz obra­ze mu po­te­ko­še su­ze. Me­ne to još vi­še odu­še­vi, te sam sve sna­žni­je pje­vao. Po­sli­je svr­še­ne pje­sme, Te­sla usta­de i sna­žno mi ste­že ru­ku. Ta­da mi re­če: „Gu­sle su naj­ja­ča si­la da osvo­je du­šu Sr­bi­nu!” Iza pje­sme „Sta­ri Vu­ja­din”, pje­vao sam mu „Omer i Me­ri­ma” i „Boj na Ku­ma­no­vu”... – pri­čao je Pe­run o tom su­sre­tu.
U Da­ni­lov­gra­du je ma­lo po­zna­to da je Pe­run bio pr­vi gu­slar iz srp­skih ze­ma­lja ko­ji je sni­mio i plo­ču. To je ura­dio u Ame­ri­ci, a je­dan od pr­vih pri­mje­ra­ka pro­na­đen je u Te­sli­noj za­o­stav­šti­ni. Uz plo­ču Te­sla je do­bio i Pe­ru­no­vu pje­smu po­sve­će­nu nje­mu.
„Slav­ni Te­sla, ge­ni­je na­u­ke,
Zmaj og­nje­ni iz ju­nač­ke Li­ke,
Od slo­ven­ske kr­vi i ko­le­na,
Lič­ki Sr­bin od Ju­žnih Slo­ve­na,
Ša­ljem va­ma gu­sle cr­no­gor­ske
I če­ti­ri plo­če gra­mo­fon­ske,
Da se va­ma u sa­mo­ći na­đu,
Kad vam mi­sli va­si­o­nom za­đu...” – pje­vao je Pe­run.
Va­lja do­da­ti i da su se Pe­ru­no­ve pje­sme ču­le na Ko­lum­bi­ja Uni­ver­zi­te­tu u Ame­ri­ci, ali i na pa­ri­skoj Sor­bo­ni.
Osta­lo je za­pi­sa­no da je iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta Pe­run uče­stvo­vao na sve­slo­ven­skom so­kol­skom sle­tu u Pra­gu. Na­pi­sao je i ot­pje­vao pje­smu po­sve­će­nu Fran­ti­še­ku Pa­lac­kom. Po­tom je na nje­gov spo­me­nik Pe­run sta­vio gu­sle kao sim­bol slo­ven­ske slo­ge i ve­li­či­ne.
Pe­tar Pe­ru­no­vić je bio i ostao idol mno­gim na­rod­nim gu­sla­ri­ma, ali i i osta­lim bor­ci­ma za srp­sko uje­di­nje­nje. O nje­mu je pje­vao i Ra­do­van Be­ći­ro­vić Tre­bje­ški. Svo­ju pje­smu o Pe­ru­nu pri­je ne­ko­li­ko ve­če­ri u Da­ni­lov­gra­du go­vo­rio je i Bo­žo Đu­ra­no­vić. Pe­run Pe­ru­no­vić je umro 1952. go­di­ne i sa­hra­njen je na gro­blju Dre­nov­šti­ca ne­da­le­ko od Da­ni­lov­gra­da. Nje­go­va bi­sta se na­la­zi u Tu­nje­vu.
– Mla­di ma­lo zna­ju o na­šem gu­sla­ru. U Da­ni­lov­gra­du je sko­ro pot­pu­no za­bo­ra­vljen i ni­jed­na uli­ca ili trg ne no­si nje­go­vo ime. Va­lja­lo bi to pro­mi­je­ni­ti, jer ži­vot i dje­lo Pe­ru­na Pe­ru­no­vi­ća svi­je­tli po­seb­nim sja­jem i tre­ba­lo bi svi što­šta da uči­mo od nje­ga – sma­tra Sto­jo­vić.
I.M.